Udarna pesnica: Neki novi talasi
Naprotiv, u svakom pogledu, ideološkom i vrednosnom, smatrao sam da je biti na suprotnoj strani od onog što on promoviše zapravo nasušna potreba društva. Njegovi stavovi su bili jedan od razloga zbog kojih sam s velikim žarom i emocijama ulazio u političke okršaje s njegovim istomišljenicima, jer smatrao sam da bi takve vrednosti uništile srpsko društvo. No, namerno ističem ovaj pojam „političkih okršaja“ misleći na ozbiljne debate i sučeljavanje mišljenja. Posle toliko godina koje sam proveo u aktivnoj politici doživeo sam da se saglasim sa Čedomirom Jovanovićem, jer sam pažljivo ispratio njegovu analizu aktuelne političke situacije u Srbiji koju je izložio na Euronjuzu i priznajem da sve ono što je izrekao u vezi sa željom određene neformalne profesorske grupe koja se lažno predstavlja da su studenti, a ona se tiče lustracije političkih protivnika, kao i da danas zapravo ne postoji politika, ne samo kod nas već nigde u svetu, apsolutno je istina.
Želja za lustracijom je odraz nemoći onog ko takvu ideju zagovara. Radi nedostatka bilo kakve zdravorazumske ideje kojom bi privukao birače, zagovornici lustracije se trude da radikalizovanjem političke scene i nametanjem mišljenja kako je protivnik autoritaran i da sprovodi diktaturu pronađu opravdanje za njihove ekstremističke poteze. Poenta je predstaviti neistomišljenike kao one koji na najdirektniji način krše slobodu reči, medija, ljudska prava i sl., tako nešto kroz agresivnu kampanju utuviti javnosti u glavu da prevlada kao opšte mišljenje, da bi finale svega bilo da po promeni vlasti imaš alibi da neutrališeš protivnika kroz nameštene lustracione postupke, pa čak ako je potrebno da to uradiš i fizički. Praktično, to je klasično uvođenje diktature i suspendovanje demokratije. Ono što lustratori nikako ne mogu da objasne je činjenica da u ovoj „Vučićevoj diktaturi“ oni svaki dan iznose najgore gadosti o samom Vučiću, njegovoj porodici, izmišljaju afere, a niko za tako nešto ne snosi posledice. Priznaćete, tako nešto je u diktaturama nemoguće. Međutim, u diktaturama je uklanjanje političkih protivnika i zabrana njihovog rada nešto što je uobičajena pojava, a baš to lažni studenti promovišu kao osnovnu tačku svog programa. Time suštinski pokazuju očaj i totalni nedostatak ideje, ali i neznanje u političkom artikulisanju njihovih pristalica, te zato su oni ugasili opozicione političke stranke i stvorili tuce besmislenih zborova i kojekakvih neformalnih grupa koje promovišu najgoru anarhiju. Tu dolazimo do ovog drugog Jovanovićevog stanovišta, a to je ubijanje politike. Čak ću se složiti i da je sama vlast donekle kriva za tako nešto, ali ono što se događa na opozicionoj strani je totalni haos i ubijanje političkih partija koje doprinosi apsolutnoj suspenziji normalnog političkog života.